Kerovi su bili ujkini ljubimci. Vezani uz poljski wc, tako blizu da nisi smio proći. Kad i prođeš, govno ti se smrzne, pa ne moraš ni da ideš. Bratićeva madjarska vižla bila jako glupa, nje se nisam bojala. A ni dedinog Burduša, mali parcovan, kako moj stari govorio. Ne znam koji je od njih dva bio parcovan, deda ili ker, ali nije ni bitno.
Moja je sestra voljela mačke. Uvijek bila barem jedna da glumi psa, ja indijanca, a sestra konja. Ja baš nisam obožavala mačju dlaku, ali šta ću, sestra je to jedina. Puštala sam je da krišom uvuče mačku u svoj krevet, kad joj namjerno pričepim prste u dovratak ili opalim šamar kad me iznervira. Morala sam da ćutim zbog mačke, da se ne tužaka mami.
Kad smo uselili u stan, nabaviše opet mačku. Ta je i srala i pišala u pijesak na balkonu, na glavu mi skakala s trosjeda, visila na zavjesama. Jako me nervirala. Jedan Božić, dok je mama zamirala u kuhinji oko šarana i večere, a tata nacvrcan kitio bor lampicama koje svake godine neće da rade njemu u inat, ide sestrina mačka i mrnjauče ko nezdrava. Sve vuče guzicu po onom maminom bijelom tepihu. Paraliza, gotova je. Pa traži u pijesak, pa se vrati. Onda opet češe dupe po perzijskom tepihu koji mama prala svake subote kad stari ode svirati svatove. Dok nismo skužili da je cica pojela onu srebrnu lametu za kićenje jelke pa sad viri iz dupeta i pravi štrafte po bijelom tepihu. Ne znam tko joj je izvukao tu traku iz guzice, ja nisam.
